Da li nekada razmišljate o nasleđu koje ćete ostaviti budućim generacijama? Da li vam je stalo do toga kakva će biti perspektiva dece vaše dece?

Evolucioni biolozi tvrde da su u pleistocenu naši preci razvili moć „mentalnog putovanja kroz vreme“, odnosno da su ovladali rekonstrukcijom događaja iz prošlosti, kao i zamišljanjem mogućih scenarija u budućnosti. To ih je izdvojilo od ostalih životinja i dalo im sposobnost da manipulišu konceptom vremena.

Individualistička društva su tokom poslednja dva veka proizvela ogromnu koncentraciju bogatstva, ali su nas takođe približila društvenom, političkom i ekološkom kolapsu.

Uprkos tehnološkom napretku, naša društva su ostala ranjiva. Svet u kome živimo je toliko povezan da je nemoguće da neka katastrofa pogodi jedan region, a da se njene posledice ne osete globalno. Vrlo je verovatno da bi nuklearna detonacija, na primer, izazvala krizu u snabdevanju hranom, ekonomsku depresiju i svetski rat. Klimatske promene utiču na zdravlje ljudi i dostupnost hrane i uzrokuju migracije stanovništva - unutar i van državnih granica, što bi moglo da pogorša rastuće nacionalne i globalne sukobe i nesigurnosti. Promene klimatskih uslova bi takođe mogle da doprinesu izbijanju vektorskih bolesti.

Pandemije ne samo da se šire brzo i po celom svetu, što se nije dešavalo u prošlosti, već imaju za posledicu daleko veći društveni kolaps. Pandemija COVID-19 pokazala je da nas je međuzavisnost naših društvenih, fizičkih i političkih sistema učinila ranjivijima. Jedna od ilustracija toga je globalni poremećaj lanaca snabdevanja koji je u februaru 2020. godine usledio nakon zastoja globalne ekonomije, usled početka pandemije u Kini koja je veliki proizvođač i snabdevač ostatka sveta. Jedna od posledica je bila i nestašica farmaceutskih proizvoda i neophodne medicinske opreme širom sveta.

Globalne pretnje pokreću važna pitanja o globalnom upravljanju i strukturama moći i njihovoj povezanosti sa egzistencijalnim rizicima.

Profesor Martin Ris, britanski kraljevski astronom, koji je autor knjiga „Naš poslednji čas“ iz  2003. i „O budućnosti: izgledi za čovečanstvo“ iz 2018. godine, dao je civilizaciji 50 posto šanse da preživi 21. vek, što je procena do koje je došao ispitujući šta bi sve moglo da dovede do uništenja čovečanstva.

Tobi Ord, istraživač egzistencijalnih rizika sa Univerziteta Oksford, rizik našeg izumiranja tokom 21. veka procenjuje na 1 prema 6. Analizirao je prirodne rizike, kao što su asteroidi, supervulkanske erupcije i zvezdane eksplozije, i one koje smo sami stvorili: nuklearni rat, klimatske promene, pandemije (uključujući one veštački prouzrokovane), veštačku inteligenciju koja nije usklađena sa univerzalnim etičkim vrednostima koje dele svi ljudi, bez obzira na rasu, etničku pripadnost, pol, veru, itd.

Oblast proučavanja egzistencijalnih i globalnih katastrofalnih rizika se proširila u poslednjih nekoliko godina, kako je rasla i spoznaja da pretnje po životnu sredinu poput klimatskih promena i gubitka biodiverziteta nisu ništa manje opasne od tehnoloških.

Zašto smo toliko nespremni?

Ljudi se često fokusiraju samo na ono što se dešava u njihovom neposrednom okruženju i imaju tendenciju da žive u trenutku, a ponekad čak poriču i odbacuju realne pretnje poput klimatskih promena. U traganju za uzrocima “razmišljanja na kratke staze” mnogi ukazuju na internet, vesti koje se emituju 24 časa dnevno, i politiku kao ono što podstiče donosioce odluka da se više bave dnevnim naslovima i najnovijima rezultatima anketa,  nego izazovima pred kojima će se naći buduće generacije. Dominantan vremenski okvir u politici je trajanje mandata, u korporacijama je to tromesečje, na Internetu - minuti ili sekunde, a na finansijskim tržištima samo delići sekunde.

Još 1978. godine sociološkinja Elise Boulding definisala je problem našeg vremena kao „vremensku iscrpljenost“ - „ako smo sve vreme mentalno bez daha od suočavanja sa sadašnjošću, ne ostaje nam dovoljno energije za promišljanje budućnosti“. Ona je čak predložila jednostavno rešenje, da proširimo našu ideju o tome šta je sadašnjost na dvesta godina - sto godina unapred, i sto godina unazad.

Da li će kriza koju je doneo COVID-19 podstaći kreatore politika da više obrate pažnju na druge poznate rizike, kojima se do sada loše upravljalo?

Nadam se da je tako. Ove, 2021. godine treba da iskoristimo priliku i pokušamo da nateramo kreatore politika da zanemarene rizike shvate ozbiljnije. Pandemija bi trebalo da izazove zabrinutost zbog rizika izazvanih ljudskim bioinženjerskim greškama i bio terorom. Dugoročno gledano, moguće je dizajnirati viruse koji nose visoku smrtnost i prenose se lako poput obične prehlade. Trebalo bi da budemo svesni rizika koje nose otpornost na antibiotike, nuklearni terorizam, bio-oružja koja menjaju funkcije mozga, masovni nadzor putem DNK baza podataka  i mnogih drugih.

Kako se boriti protiv kratkoročnih i “lakih” rešenja?

Šta ako, umesto da krenemo od sadašnjosti, zamislimo novu, poželjnu budućnost? Trebalo bi da o budućnosti razmišljamo široko i da u svoj svakodnevni rad ugradimo kolektivno razmišljanje. Kada kolektivno razmišljamo, probleme sa kojima se suočavamo ispitujemo iz više perspektiva i prihvatamo različita stanovišta, ne dopuštajući da bilo koje od tih stanovišta bude dominantno, i na taj način dolazimo do sofisticiranijeg pristupa “nezgodnim” (wicked) problemima poput globalnog zagrevanja.

Moramo da tražimo takozvane “signale“ budućnosti - one na koje možda ne bismo obraćali pažnju, a koji bi mogli da preusmere naše ideje o razvoju. Rešavanje velikih problema zahteva postavljanje ciljeva, postojanost i strpljenje. To je stvar razmišljanja i kulture. 

Trenutni modeli javnog upravljanja nisu zasnovani na našoj kolektivnoj težnji za izgradnjom održive budućnosti. Potrebne su nam nove metode javnog upravljanja, koju su proaktivne i u stanju da anticipiraju budućnost, i koje se ne libe eksperimentisanja i složenih pristupa sa neizvesnim ishodima. Održivost je lupa kroz koju moramo da sagledamo ceo društveni razvoj - uključujući ekonomski razvoj, socijalnu politiku, zaštitu životne sredine i bezbednost - da bismo razvili integrisane, koherentne strategije.

Nakon decenija razvoja ideologije tehnologije, razumljivo je verovanje da bi pomoću pravog koda, algoritma ili robota, tehnologija mogla da reši sve probleme čovečanstva, ali to je utopija. Postepeno rešavanje problema, umesto “brzih rešenja” (ili brzih tehnoloških rešenja) otvara prostor za nova otkrića. Složeni problemi međunarodnog razvoja nisu jasni problemi sa definitivnim rešenjima do kojih se lako dolazi, a nisu ni transparentni i samorazumljivi procesi koji se mogu lako unaprediti. Kada se bavimo ovakvim problemima, moramo da prihvatimo složenost i nesigurnost, i da prema njima osmišljavamo i rešenja. Umesto pojedinačnog rešenja, treba da dođemo do palete intervencija, gde tajna leži u tome kako povezujemo rešenja jedno s drugim i u tome kako se na taj način stvaraju nove realnosti rešavanjem više problema odjednom. To nam omogućava i da kontinuirano učimo i adaptiramo se u smeru željenih ishoda.

To je i ono što UNDP radi kroz inovacije mreže 91 Laboratorije za ubrzani razvoj, koje su globalno povezane kako bi delile znanja i nove uvide do kojih dolaze. One su pokrenute upravo kako bi istražile nove mogućnosti, eksperimentisale i kontinuirano učile, i na taj način sagledale i oblikovale budućnost.