Dok za mnoge žene i sama pomisao na prolazak mračnom ulicom ili kroz poluprazan podzemni parking izaziva osećaj nelagode, za neke je njihov sopstveni dom mesto gde osećaju najveći strah i gde postoji rizik da će doživeti nasilje i biti povređene. Posebno ako se u kući drži vatreno oružje.  

Kao što nasilje u porodici nesrazmerno više pogađa žene, tako ni zloupotreba oružja nije rodno neutralna pojava i različito utiče na živote žena i muškaraca. Nedavno sprovedeno istraživanje SEESAC-a pokazuje da je verovatnoća smrtnog ishoda usled zloupotrebe vatrenog oružja najveća u slučajevima nasilja u porodici. Takav ishod je više od tri puta češći kod nasilja u porodici nego u kriminalnim obračunima.

U Srbiji, žene čine preko polovine (64%) svih osoba koje je ubio član porodice i veliku većinu osoba koje su ubili njihovi intimni partneri (88%). Od ukupnog broja žena koje je ubio intimni partner, čak 39% njih je stradalo od vatrenog oružja. Kuća, stan i dvorište, a ne javni prostori, su mesta gde je kao posledica zloupotrebe vatrenog oružja stradao najveći broj žena. Ako imamo sve ovo u vidu, ne iznenađuje podatak da većina žena (60%) i skoro polovina muškaraca (45%) kažu da oružje u kući čini da se zapravo osećaju manje bezbednim. Zloupotreba oružja za vršenje nasilja nad ženama ne utiče samo na ženu koja je izložena nasilju, već i na njenu decu, roditelje, rođake, na bezbednost komšiluka i cele zajednice.

Mediji, iako su najčešći izvor podataka o ubistvima žena i nasilju nad ženama u porodici i partnerskim odnosima, u svojim izveštajima retko daju širu analizu fenomena i kritički osvrt na problem zloupotrebe vatrenog oružja i nasilja prema ženama. Analiza medijskog izveštavanja o zloupotrebi vatrenog oružja za muško nasilje prema ženama, grupe Novinarke protiv nasilja, koju je osnovao i podržava UNDP, ukazuje na nekoliko važnih tačaka koje se odnose ne samo na medijsko izveštavanje o ovom problemu, već i na potrebu da ga šira javnost bolje razume.  

Kako je analiza pokazala, mediji se pre svega bave pojedinačnim incidentima i ne ispituju zloupotrebu vatrenog oružja u širem kontekstu problema nasilja nad ženama ili visoke stope ubistava žena (femicida) – samo 6% objava o rodno zasnovanom nasilju povezalo je ove fenomene. Na taj način mediji doprinose održavanju široko rasprostranjene percepcije u javnosti da nasilje nad ženama u porodično-partnerskom kontekstu čine izolovani slučajevi iz domena privatnog života.

Propušta se prilika da se ukaže na to da je vršenje nasilja prema ženama zloupotrebom oružja takođe deo kontinuuma diskriminacije i nasilja kome su žene u patrijarhalnom društvu izložene tokom celog života i posledica nejednake društvene moći žena i muškaraca, kao i da je to situacija koja može i mora da se promeni. Normalizaciji nasilja i održavanju već prisutnih stereotipa o prihvatljivosti vršenja muškog nasilja prema ženama i potencijalnoj odgovornosti žrtve doprinosi senzacionalističko izveštavanje i stereotipni izrazi koje je sadržala skoro polovina (45%) analiziranih objava.

Prilikom izveštavanja o ubistvima žena mediji ne pružaju informacije koje se odnose na vlasništvo i poreklo oružja, na primer da li su učinioci imali pristup oružju po službenoj dužnosti ili su bili učesnici ratova i da li su ranije bili prijavljivani za nasilje ili druga krivična dela. Sve to spada u faktore koji ukazuju na značajan rizik od eskalacije nasilja i opasnosti za članove porodice. Tu bi mediji mogli da odigraju važnu edukativnu ulogu i ukažu građankama i građanima na potrebu da prilikom prijave nasilja u porodici obrate pažnju i nadležnim institucijama prenesu saznanja o mogućem pristupu počinioca oružju. Isto tako, ključna je, ali nedovoljno prisutna uloga medija u ukazivanju na odgovornost nadležnih institucija da spreče zloupotrebu oružja za vršenje nasilja, pa i nasilja u porodici i u partnerskom odnosu.   

Pored toga, mediji ne izveštavaju o „nevidljivim opasnostima“ zloupotrebe oružja, kada se ono koristi za prinudu, pretnju, kontrolu, verbalno zastrašivanje i vršenje seksualnog nasilja. Na ovaj način propuštaju da utiču na razvoj svesti o tome da zloupotreba oružja ne ostavlja samo fizičke povrede i da već i samo prisustvo vatrenog oružja u kući ograničava mogućnost žene da prijavi nasilje, da se brani, da traži pomoć, i da je to prepreka i za podršku potencijalnih pomagača.

Ono što je takođe preporuka za promenu u trenutnom načinu izveštavanja, i što može imati i preventivno dejstvo jeste pružanje uvida u „epilog“ slučajeva nasilja. Tek u nešto više od trećine objava na ovu temu mediji su izvestili o mogućim ili donetim pravnim posledicama, a ono što takođe nedostaje su informacije o fizičkim, psihološkim i ekonomskim posledicama po pojedince, po neposrednu žrtvu, porodicu, svedokinje i svedoke nasilja i šire okruženje, kao i pozivanje institucija na odlučniji odgovor na ovaj problem.

Ova analiza je sprovedena sa nastojanjem da se trenutna medijska praksa promeni. Urednice i novinarke iz cele Srbije okupljene u okviru grupe Novinarke protiv nasilja, uz podršku UNDP-ja koristiće zaključke analize da ukažu na snažnu rodnu obojenost zloupotrebe oružja, kako bi se poboljšale medijske prakse. Standard izveštavanja trebalo bi da bude podignut dovoljno visoko da doprinese promeni ponašanja i smanjenju uticaja kulture oružja i kulture nasilja, čije su žrtve prevashodno žene. Jer žene moraju da budu bezbedne svuda, a najviše u svom domu.