Tokom proteklih 30 godina, 17 zemalja se suočilo sa kontinuiranim smanjivanjem broja stanovnika; od tih 17, sve se nalaze u Istočnoj Evropi. Ovaj region doživljava kombinaciju niske stope nataliteta, umnogome nalik ostatku Evrope, i visoke stope emigracije, karakteristične za zemlje u razvoju. Radi se o jedinstvenom fenomenu koji će imati veliki uticaj na budućnost ovih zemalja.

Vlade država u regionu počinju da prepoznaju demografske promene kao prioritet, pa nastojanja da se pristupi rešavanju ovog izuzetno teškog problema dobijaju na zamahu. Države brinu kako će smanjivanje populacije uticati na privredu, kao i na održivost sistema socijalne zaštite, osnovne infrastrukture i usluga. U Srbiji će ova tema dobiti na značaju u okviru nove Vlade, koja će imati i Ministarstvo za brigu o porodici, deci i demografiji.

Aktuelna Evropska komisija imenovala je potpredsednika za demokratiju i demografiju. Evropski savet je ovo pitanje postavio kao prioritet i u okviru svog angažovanja na Zapadnom Balkanu, dok su investicije u ljudski kapital jedan od stubova nedavno objavljenog Ekonomskog i investicionog plana EU za Zapadni Balkan.

MORAMO DA PREISPITAMO POSTOJEĆE PRETPOSTAVKE

Pošto svaka od pokretačkih sila depopulacije (niska stopa nataliteta, visoka stopa emigracije i kraće očekivano trajanje života u odnosu na EU) predstavlja zaseban kompleksni univerzum za sebe, nije dovoljno usredsrediti se na to da se neposredno deluje na bilo koju od njih pojedinačno, izolovano od drugih.

Važno je da oni koji donose odluke počnu da preispituju neke dominantne pretpostavke o pristupu rešavanju ovog problema i da ga preformulišu.

·         Ne radi se samo o brojnosti populacije; radi se o dobrim i plodotvornim životima.

·         Nije reč samo o tome da se poveća natalitet kao takav; radi se o tome da se pomogne ženama i muškarcima da imaju onoliko dece koliko žele.

·         Nije stvar u tome da se zaustavi emigriracija; ljudima treba pomoći da ostanu u zemlji, da se vrate se ili ostanu povezani kad odu iz zemlje; takođe treba razmišljati o imigracionim politikama.

·         Ne radi se o tome da se produži prosečno očekivano trajanje života; reč je o tome da se produži broj zdravih i aktivnih godina života, u kojima je pojedinac povezan sa okolinom i u stanju da doprinosi društvu.

Paleta potencijalnih rešenja se ovakvim pristupom znatno proširuje.

Drugim rečima, ako umesto da objavimo „rat depopulaciji“ počnemo da učimo da „živimo sa depopulacijom“, otkrićemo značajne neiskorišćene potencijale društva.

Ovo su dva vodeća principa novog pristupa izazovu depopulcaije, koji UNDP primenjuje u partnerstvu sa UNFPA : 

1.    BOLJE OSTVARIVANJE POTENCIJALA LJUDI

Uzmimo za primer Srbiju. Prema „srednjem“ scenariju predviđanja sadržanom u izveštaju o depopulaciji Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) i Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA), objavljenom ove nedelje, procenjuje se da će populacija Srbije brojati 5,35 miliona stanovnika do 2050. godine, odnosno, 28% manje stanovnika nego što ima danas.

Populaciona politika Srbije ne bi trebalo da bude ograničena na podsticanje rađanja putem finansijskih stimulacija. Finansijski podsticaji sami po sebi neće navesti ljude da imaju više dece.

Umesto toga, mogao bi da se podstiče integrisani pristup razvoju ljudskih potencijala: stvaranjem uslova za to da svako dete dobije kvalitetno staranje i podjednake mogućnosti za kvalitetno školovanje, nudeći svakoj mladoj osobi pristup brojnim mogućnostima za profesionalni i lični razvoj, investiranjem u zdravlje muškaraca i žena, njihove veštine i mogućnosti za celoživotno učenje, omogućujući starijim osobama da budu aktivne i zdrave, uz obilje mogućnosti da doprinosu društvu i privredi. 

Na nivou porodice, to znači podršku porodicama da imaju onoliko dece koliko žele smanjivanjem ekonomskog i psihološkog tereta roditeljstva, olakšavanjem ravnoteže između profesionalnog i privatnog života kako za muškarce tako i za žene, preispitivanjem rodnih uloga u porodičnom životu, kao i razvojem urbanističkih planova i javnih usluga koji će u većoj meri pogodovati porodičnom životu.

U domenu obrazovanja, mere bi se mogle usredsrediti na sve one kojima je potrebna dodatna podrška kako bi postigli ciljeve učenja i u potpunosti iskoristili svoje potencijale – uključujući tu siromašne, marginalizovane društvene grupe, mlade ljude iz ruralnih oblasti i Rome.

Stari bi se mogli podsticati da učestvuju u društvenom i ekonomskom životu čak i posle penzionisanja: volonterski, u svojstvu mentora ili radeći, bilo honorarno bilo sa punim radnim vremenom. Ovo može iziskivati izmene u penzionom sistemu kako bi se omogućilo fazno penzionisanje.

Umesto usredsređivanja na zaustavljanje emigracija, oni koji se iseljavaju iz zemlje mogli bi se motivisati da ostanu u kontaktu sa Srbijom posredstvom planski pruženih poslovnih, ličnih ili porodičnih mogućnosti, kao i putem stvaranja sistema za podršku onima koji žele da se vrate u Srbiju. 

2. KREIRANJE PRILAGODLJIVIH JAVNIH POLITIKA

Demografska realnost se menja, te stoga i javne politike treba da se menjaju. Socijalne i zdravstvene usluge pre svega bi trebalo prilagoditi sve starijem stanovništvu.

Obrazovni sistem mogao bi da se otvori za novu demografsku strukturu učenika i studenata, uključujući tu i starije učenike, migrante ili osobe sa prekidima u prethodnom školovanju.  

Istovremeno, politike zapošljavanja mogle da se usredsrede na aktiviranje onih koji trenutno ne učestvuju na tržištu rada, pri tome razvijajući nove strategije za stvaranje mogućnosti zapošljavanja za migrante-doseljenike, uključujući tu i one iz srpske dijaspore.

Način na koji se razvijaju lokalne zajednice je takođe značajan. Urbano i ruralno planiranje treba da postane u većoj meri okrenuto ljudima i porodicama, kako bi bilo u skladu sa potrebama svih grupa stanovništva, a pritom obezbedilo zdravu životnu sredinu. 

Društveni dijalog i komunikacija doprinose razvoju poverenja i stvaranju osećaja pripadnosti zajednici. Lokalne i nacionalne mere trebalo bi oblikovati tako da podstiču učešće građana, kako bi svi dobili mogućnost da se njihov glas čuje u upravljanju njihovim zajednicama.

Cilj svih ovih ideja je da se izgradi društvo koje je usredsređeno na ljude, društvo u kome je  prioritet potencijal svih ljudi koji ostaju da žive u Srbiji. To je humanije i produktivnije društvo. 

Već duže vreme građani Srbije i regiona bivše Jugoslavije iz svih društvenih slojeva intuitivno osećaju važnost ovog problema. On se doživljava kroz osećanje propuštenih prilika. Međutim, ako počnemo proaktivno da se bavimo demografskim promenama u okviru razvojnih strategija, Srbija i druge zemlje u regionu ne moraju da ostanu bespomoćne u suočavanju sa problemom smanjivanja populacije.

Rad na iznalaženju rešenja počinje ozbiljnim uviđanjem veličine ovog izazova, kao i razumevanjem njegove promenljive prirode čiji su elementi međusobno povezani. 

Premda depopulacija predstavlja veoma dugoročan razvojni izazov, koji će najverovatnije obuhvatiti vremenski period mandata nekoliko vlada, zamajac koji bude stvoren sada omogućiće donosiocima odluka da preuzmu ulogu odvažnih lidera koji se neposredno hvataju u koštac sa ovim izuzetno teškim problemom i utiru put koji drugi mogu da slede.