Svake godine 51.000 uglavnom mladih ljudi napusti našu zemlju. Neophodne sistemske promene u oblasti obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene zaštite.

Sve je manje dece, sve je starije stanovništvo, sve je više onih koji odlaze. Srbija je jedna od deset zemalja u svetu čiji se broj stanovnika najbrže smanjuje. Ukoliko se aktuelni demografski trendovi nastave, Svetska banka procenjuje da će do 2050. godine broj stanovnika naše zemlje pasti na 5,79 miliona. Uzroci problema depopulacije u Srbiji vezani su za različite oblasti, poput perspektive na tržištu rada, planiranja porodice, obrazovnog sistema. Kako bi ponudili moguće odgovore na demografske izazove, na poziv Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji su boravili svetski eksperti iz različitih oblasti. Deo tih rešenja biće predstavljen Vladi Srbije, a u jednom od prvih zaključaka ističe se da ne bi trebalo da se isključivo fokusiramo na broj ljudi u zemlji, već na to kakav potencijal oni imaju. 

Troje eksperata sa kojima je „Politika“ razgovarala, u fokusu svojih istraživanja imaju različite oblasti, demografiju (Volfgang Luc), starenje (Rut Finklstin) i ekonomiju (Milica Uvalić). Svo troje su kao gorući problem označili emigraciju i odlazak visokoobrazovanih kadrova iz Srbije. Zabrinjavajuće je da 51.000 ljudi, uglavnom mladih, godišnje napusti našu zemlju koja se već decenijama unazad bori sa negativnim prirodnim priraštajem i lošim ekonomskim parametrima. Mere koje bi mogle zaustaviti ove trendove, a na koje su ukazali naši sagovornici, odnose se na sistemske promene u oblasti obrazovanja, zapošljavanja, porodične politike, zdravstvene zaštite.

Važno je da obrazovani ostanu

Svetski stručnjak za demografiju profesor Volfgang Luc, programski direktor Međunarodnog instituta za svetsku populaciju i primenjenu analizu sistema iz Beča radio je na analizama i procenama demografskih trendova na globalnom nivou i za sebe kaže da nije pristalica drastičnih scenarija, ni onih o demografskoj eksploziji, o kojima se obično govori kada su u pitanju delovi Azije i Afrike, ni onih o depopulaciji, učestalih u procenama koje se odnose na evropske zemlje.

Kao važan parametar u demografskim istraživanjima on ističe obrazovnu strukturu stanovništva, u kojoj vidi razloge da na demografsku budućnost sveta gleda sa optimizmom. Bolje obrazovano stanovništvo, veruje, doneće i bolje društvo. U razgovoru za „Politiku“ kaže da ljudi imaju vrlo pesimističan stav prema demografskim trendovima i govore o depopulaciji, što je vrlo pesmistična reč. 

– To je preterano, na isti način kao što je devedesetih bilo govora o demografskoj eksploziji. Neće biti demografske eksplozije, kao što neće biti ni depopulacije – tvrdi dr Luc. 

On, međutim, kaže da postoji pad broja stanovnika iz dva razloga: jedan je spoljna migracija, a drugi natalitet. Prirodno priraštaj nije mnogo niži u Srbiji nego u drugim evropskim državama, tako da nemate naročito nizak prirodni priraštaj. On je sličan kao u Nemačkoj ili Austriji i to, ukazuje dr Luc, nije problem ako su mlađi ljudi bolje obrazovani, ako postaju produktivniji. 

– U Srbiji je naročito veliki problem spoljna migracija. Ne toliko zbog broja ljudi koji odlaze već zbog veština emigranata jer  zemlju napuštaju bolje obrazovani i dinamičniji ljudi. To je proces koji morate da zaustavite – ističe Volfgang Luc.

On dodaje da je u mnogim evropskim zemljama problem povećanja nataliteta tema još od sedamdesetih godina prošlog veka i da su države na različite načine odgovarale na taj trend. Mere finansijske podrške za svako rođeno dete, koje se odnedavno sprovode i u našoj zemlji, kako kaže Luc, u većini drugih zemalja gde su sprovođene nisu dale željene rezultate.

– Bilo je kratkotrajnih reakcija, ali dugoročno se nije došlo do željenog cilja. Na primer u Rusiji, koja je uložila dosta novca u slične mere, natalitet je počeo da raste, stopa ukupnog fertiliteta (broj živorođene dece po ženi) dosegla je gotovo 1.8, ali sada je ponovo na 1.4. Uspešni primeri su Francuska ili skandinavske zemlje. Francuska više od sto godina ima vrlo eksplicitnu pronatalnu politiku i mere poput besplatne zdravstvene zaštite za decu, oslobađanja od poreza onih koji imaju troje ili četvoro dece – kaže Luc.

On se osvrnuo i na trend starenja stanovništva i dodao da je veoma važno sagledati obrazovnu strukturu ove populacije jer ona u značajnoj meri diktira njene karakteristike.

Mladi retko nalaze posao u struci

Od 100 novih studenata koji uđu u sistem visokog obrazovanja u jednoj godini, može se očekivati da će samo njih 13 završiti studije i pronaći posao koji odgovara njihovim kvalifikacijama. Malo toga se promenilo od kada je saopšten ovaj podatak iz obimne studije „ Visoko obrazovanje i tržište rada na Zapadnom Balkanu ” rađene za Evropsku komisiju, a prošlo je četiri godine otkako su predstavljeni rezultati ispitivanja u kojem je, u delu koji se odnosi na Srbiju, učestvovalo 1.500 tek diplomiranih studenata i oko 200 poslodavaca. 

Prof. dr Milica Uvalić, autor istraživanja koje je obuhvatilo našu zemlju, inače profesorka ekonomije na Univerzitetu u Peruđi, kaže da su ključni problemi ostali isti: način finansiranja fakulteta, u kojem su još uvek jedan od glavnih izvora prihoda školarine, pa broj samofinansirajućih studenata ne diktiraju potrebe tržišta rada, već potreba fakulteta za određenom visinom prihoda, i nastavni programi koji ne pripremaju studente u dovoljnoj meri za posao koji bi sutra trebalo da rade.  

– Iznenadilo nas je da je više od 80 odsto preduzeća uključenih u istraživanje istaklo da moraju da rade na obuci tek diplomiranih ljudi. Veliki broj njih nije stekao na fakultetu veštine i znanja koja su im potrebna za tržište rada, ali još više je onih koji rade posao za koji su prekvalifikovani. Postoji, dakle, velika neusaglašenost između visokog obrazovanja i tržišta rada – kaže prof. dr Uvalić.

Nemogućnost da nađu zaposlenje među vodećim je uzrocima napuštanja zemlje mladih visokoobrazovanih ljudi. Iako je među ovom populacijom na nacionalnom nivou nezaposlenost manja nego među mladima bez fakultetske diplome, u odnosu na prosek Evropske unije ona je čak tri puta veća. Moguća rešenja problema ponudilo je i ovo istraživanje: povezati bolje tržište rada i sisteme visokog obrazovanja, održavati redovne sastanke predstavnika univerziteta i privrede kako bi se stekao jasan uvid u potrebe poslodavaca, uvesti obavezan staž i obuke na svim fakultetima... U njihovoj primeni, međutim, nije se mnogo odmaklo.

Problem nije samo u visokom obrazovanju koje školuje kadrove koji nisu potrebni tržištu rada ili nemaju odgovarajuća znanja i veštine. 

– Tržište rada je i dalje u jako lošem stanju i tako će biti sve dok nema brže stope rasta, širenja privatnog sektora, veće podrške malim i srednjim preduzećima. Ključni problem Srbije je, ustvari, ekonomski razvoj koji teče jako sporo. Neke stvari se neobjašnjivo sporo menjaju, dok druge neobjašnjivo dugo ostaju nepromenjene. Na primer, toliko puta je menjan zakon o radu, a doprinosi koje plaćaju poslodavci su i dalje veoma visoki zbog čega mnoga preduzeća posluju u sivoj zoni i izbegavaju plaćanje poreza državi – kaže prof. dr Uvalić.

Ona smatra i da je naša zemlja još uvek nedovoljno otvorena za povratak mladih stručnjaka iz inostranstva, a kao jedan od razloga navodi: strah od konkurencije.

– Neko ko je doktorirao na Sorboni, na primer, i želeo bi da se vrati često će naići na zatvorena vrata na univerzitetu jer kolege nisu baš rade da ga prime u svoje redove. I to, svakako, treba menjati – ističe prof. dr Uvalić.

Prerano odlazimo u penziju, a možemo još da radimo

Tržište rada i oblast obrazovanja treba prilagoditi činjenici da danas živimo mnogo duže nego pre 50 ili 100 godina.

Iza rečenice Srbija stari, osim straha od smanjivanja broja stanovnika, krije se i strepnja da povećanje procenta stanovništva koje nije radno aktivno vodi daljem pogoršavanju ekonomske situacije, a slična pitanja muče i većinu evropskih zemalja.  

Sistem u mnogome treba menjati jer u oblastima poput rada ili obrazovanja on još uvek nije prilagođen činjenici da je prosečan životni vek znatno duži nego pre 50 ili 100 godina, a samo u poslednjem veku on se produžio za čak 30 godina, ukazuje Rut Finklstin, izvršna direktorka Brukdejl centra za starenje i profesorka na Njujork Siti Univerzitetu.

– Prestajemo sa radom prerano i to nije problem samo Srbije, već i mnogih drugih zemalja, naročito onih razvijenih. Okončavamo radni vek mnogo ranije nego što nam zdravlje ili kapaciteti počnu da popuštaju, penzionišemo se u istim godinama kada i naši roditelji, i poslodavci to od nas očekuju, iako je naš prosečan životni vek znatno duži – kaže profesorka dr Finklstin.

Tržište rada treba prilagoditi toj činjenici, koja se ne razlikuje mnogo ni u našoj ni u drugim evropskim zemljama i starijima ponuditi različite mogućnosti da ostanu radno aktivni ukoliko to žele i mogu. 

– Neki od njih bi možda želeli da rade polovinu radnog vremena, drugi bi mogli da rade od kuće, treći da budu mentori mlađim kolegama... Stari mogu i treba da budu aktivni članovi društva na mnogo načina. Očito je da su vam potrebne strategije da mladi ostanu u zemlji, ali mi je zanimljivo da se nijedna ne bavi time kako da se sačuvaju mozgovi koje već imate, stručnjaci koji već dugo rade u postojećem sistemu – kaže profesorka Finklstin.

Ona ističe da treba praviti razliku između ispunjavanja uslova za penziju i podizanja starosne granice za odlazak u penziju.

– Omogućavanje ljudima da rade duže i zahtevanje od ljudi da rade duže dve su različite stvari. Starosnu granicu za uslov za penziju ne mora da se menja, ali onu za obavezni odlazak u penziju treba podići na gore. Možete, dakle, otići u penziju sa 65 godina, ako želite, ispunili ste uslov, ali ako ne želite, treba da imate opciju da ostanete radno angažovani – ističe prof. dr Finklstin.

Ona je, očekivano, zastupnik ideje da univerzitete treba otvoriti prema starijim studentima (univerzitet na kojem ona radi ima besplatne programe školovanja za starije od 65) i opominje da je nelogično da steknemo fakultetsku diplomu u 25. godini, na primer, i da se narednih 50 godina više ne vraćamo svom usavršavanju i daljoj edukaciji. Osvrnula se i na trenutni položaj starih u Srbiji.

– Treba jačati pre svega socijalnu brigu o starima, ali treba osnažiti i lokalnu zajednicu. Lokalne samouprave trebalo bi da ohrabruju ljude da se okupljaju, da govore o svojim potrebama, traže rešenja. To ne znači prebacivanje odgovornosti sa države na pojedinca. Ne, to je otvaranje mogućnosti da stari ne budu puki objekat staranja, već učesnici u razgovoru, ali i da drugi članovi zajednice daju svoj doprinos i osete se korisnim. Takođe, zdravstvene usluge treba da budu dostupne većem broju korisnika koji žive u različitim delovima vaše zemlje. Mislim da je problem u distribuciji zdravstvenih usluga, a ne u kvalitetu. On je odličan i da nije tako ne biste bili veliki „izvoznik“ lekara i medicinskih sestara – kaže prof. dr Rut Finklstin.

Članak preuzet iz magazina Politika od 02.02.2020, novinar: Jelena Čalija.