„Gde je mojih pola sata tokom dana?“ 

U ovoj rečenici se pronalaze mnoge majke, koje zbog brojnih obaveza oko dece, kuće i posla, često ne stignu da se pozabave svojim mentalnim i fizičkim zdravljem. Iako se gotovo svaka majka suočava sa istim problemom, o njemu se retko priča, a zadovoljstvo i sreća majke se često podrazumevaju i stavljaju daleko iza potreba deteta i ostatka porodice.

„Kad ćerku vodiš na folklor i u muzičku školu, sina na karate, a imaš i malu bebu, mojih pola sata dođe u 11 uveče kada je već vreme za spavanje“, kaže Ana, tridesetpetogodišnja Subotičanka i majka troje dece, od kojih je najmlađe napunilo tek šest meseci.

Čak i kada su starija deca u školi ili na drugim aktivnostima, a Ana bi mogla da sa novorođenčem provede vreme na način koji njoj odgovara, baš kao i druge mame, ona se često suočava sa neprilagođenim prostorima, poput kafića u kojima je uglavnom dozvoljeno pušenje. Zato ipak ostaje u svoja četiri zida, jer se prilagovađa onome što bebi najviše odgovara.

Takav način života često potpomaže pojavu vernih pratilaca porođaja, poput bolova u leđima, glavobolje, a neretko i psiholoških problema, poput postporođajne tuge, a u nekim slučajevima i depresije. 

Zato se Ana oduševila kada je dobila priliku da jednom nedeljno, zajedno sa drugima mamama, pohađa treninge za porodilje u društvu bebe, koje u žargonu zovu „Bebić-tegić“, a koje organizuje udruženje za brigu o ženama i trudnicama „Anahitas“. 

Ovu inicijativu su pokrenuli na osnovu sedmogodišnjeg iskustva rada udruženja, i u početku su se  fokusirali na fizičko zdravlje trudnica. Međutim, iz razgovora sa ženama su shvatili da postoji i potreba za dodatnom vrstom podrške.

„Postporođajni period ne proživljava svaka majka na isti način. Svi očekuju od „novopečene“ majke da bude zadovoljna, uravnotežena i da sija od sreće. Međutim, dešava se da prvi dani, nedelje čak i meseci ne protiču baš u najvećem zadovoljstvu. Ipak, one nekako nisu ni shvatale šta je to, taj problem je postojao i u generacijama pre njih, pa su mislile da je to nekako normalno. Zapravo takvo stanje ima svoje ime, da li je to postporođajna tuga ili depresija, pa smo se trudili da kroz aktivnosti obuhvatimo i preventivu. Uveli smo treninge za porodilje u društvu bebe kao i konsultacije sa psihologom, i mnogobrojne edukacije,“ kaže Klaudia, babica i predsednica udruženja ’Anahitas’.

„Zato toliko volim beba-mama vežbe, jer tada imam vreme za sebe i svoje zdravlje, a i moja beba je zadovoljna,“ dodaje Ana. „Veliki plus je što je besplatno. Za slične treninge bismo morale da izdvojimo 3.000 do 4.000 dinara mesečno, a opet je rizik – uplatiš, a nisi sigurna da li ćeš uspeti da iskoristiš. I divan je osećaj što možemo da odemo negde sa detetom. Mnoge od nas nemaju pomoć, nema ko da nam pričuva dete, a ovako se i deca izmore, pa dobiješ još gratis pola sata mira,“ kaže Ana i zaključuje: „kako kažu, ’zadovoljna mama je dobra mama’, i ja se zaista slažem sa tim.“

Pored Ane, na treninge redovno dolazi još nekoliko mama, različitih životnih priča, interesovanja, godina. Međutim, majčinstvo ih sve spaja i tu se rađaju nova prijateljstva.