Evo šta znamo: stanovništvo Srbije spada među najbrže opadajuća na svetu. Ova pojava je izražena u celoj jugoistočnoj, srednjoj i istočnoj Evropi, gde mnoge zemlje istovremeno imaju demografske karasteristike razvijenih zemalja (negativan prirodni priraštaj) i zemalja u razvoju (visoka stopa emigracije i veoma niska imigracija). 

Ova kombinacija faktora potiče od odluka pojedinaca, od kojih su mnoge veoma lične: da li, kada i koliko dece imati; gde živeti, gde raditi, kada se odseliti i da li se vratiti. Najjednostavnije bi bilo pripisati stanje ekonomskim ili političkim prilikama, ali dublja analiza bi zapravo morala da prati kompleksnost  procesa odlučivanja i da uzme u obzir kulturne, društvene, antropološke i razvojne faktore. 

Depopulacija je savršen primer „opakog problema” (eng. wicked problem) - ne da se klasifikovati, sastoji se od brojnih drugih problema, i konstantno se menja. UNDP je uspostavio mrežu Laboratorija za ubrzani razvoj (Accelerator Labs) upravo da bi pomogla sistemu međunarodnog razvoja da izađe na kraj sa ovakvim problemima - kod kojih nivo kompleksnosti prevazilazi poznate pristupe, i za koje su potrebna ne samo nova rešenja već potpuno novi načini razumevanja, kontekstualizovanja i prepoznavanja povezanih problema i rešenja. 

Mi smo tek na početku. Napisaćemo još mnogo tekstova na temu ovog velikog izazova i njegovih različitih aspekata, kao i o našem razmišljanju i rezultatima. Ovako kompleksna tema zahteva da se o njoj razgovara na mnogo nivoa. Za sada, evo naših početnih razmišljanja i nedoumica:

1. Da li je veličina još uvek bitna?

Primamljiva je pomisao da bi u post-industrijskom svetu ideja da je „snaga u brojevima” trebalo da bude prevaziđena. Neki veoma malobrojni narodi imaju velika razvojna dostignuća (na primer, Finska ili Irska). Ipak, koncepti kao što su nacionalna bezbednost, kulturni ili nacionalni identitet i dalje se oslanjaju na kvantitet, a takvi koncepti su još uvek suštinski deo međunarodnog položaja svake države. A najozbiljnije razvojne inovacije dolaze iz zemalja sa značajnim udelom mlade populacije. 

2. Kako izgleda starenje u Srbiji?

Da bismo zamislili društvo koje će biti manje i starije, možemo početi od razumevanja starenja danas - da li o ovome razmišljamo samo kao o ekonomskom opterećenju usled pada produktivnosti i skupog penzionog sistema? Ili nam je potreban složeniji pristup, koji uzima u obzir činjenicu da produktivnost ne opada u svim oblastima i kod svih pojedinaca? Da li naše društvo uspeva da iskoristi iskustvo i drušvene veštine koje se stiču godinama? Čini se da ima puno prostora za potpuno drugačije posmatranje celokupnog životnog veka.

3. Može li se preokrenuti nizak natalitet?

Iako stope fertiliteta padaju širom sveta, budućnost nije lako predvidiva. Trend manjih porodica delimično je rezultat emancipacije žena, dostignuća koje niko ne bi smeo da pokuša da preokrene. Međutim, nisu sva razvijena društva suočena sa jednakom demografskom krizom - zapravo, ona sa boljim postignućima u oblasti rodne ravnopravnosti imaju nešto manji problem (npr. švedska stopa fertiliteta je 1.85, dok je u Japanu 1.44). Šta bi se dogodilo ako bismo promenili fokus diskusije o natalitetu, sa žena koje bi trebalo da imaju više beba, na budućnost veće ravnopravnosti u kojoj je uloga oca izraženija? Ako bi roditeljstvo postalo „kul” za oba pola, da li bi porodice u kojima su i očevi i majke angažovaniji u roditeljstvu zapravo želele više dece?

4. Da li pričamo o migracijama ili o mobilnosti?

Dobar deo današnje zabrinutosti oko povećane emigracije rezultat je većih mogućnosti koje državljani Srbije imaju za uključivanje u evropska tržišta rada. Istovremeno, napredak u tehnologiji i transportu smanjio je značaj razdaljine i olakšao mobilnost i u suprotnom smeru. Danas ljudi mogu da održavaju lične i profesionalne kontakte, da se sele, vraćaju, kao i borave „negde između” - da rade na jednom, a žive na drugom mestu. Sve više ljudi čini upravo to i možda bi buduće javne politike morale da usvoje potpuno drugačiji pogled na migracije. Da li bi trebalo da pokušamo da osmislimo novu definiciju Srbije, koja bi uključila njen globalni ljudski kapital?

5. Da li je sve u novcu?

O savremenim migracijama se u ovom delu sveta često govori kao o „ekonomskim migracijama”, što sugeriše potragu za bolje plaćenim poslovima. Ovo je svakako slučaj, ali je samo jedna strana priče. Kada dođu do viših prihoda, ljudima se menjaju očekivanja u vezi kvaliteta života, pa lični i kulturni aspekti postaju jednako značajni. Osim ekonomskog razvoja, da li bi trebalo da razmišljamo i o tome kako da izgradimo otvorenije, dinamičnije društvo?

6. Šta ćemo sa obrazovanjem?

Sa rastućom emigracijom, ulaganja u obrazovanje počinju da deluju kao ulaganja u ljudski kapital drugih zemalja. Jasno je da je potrebna drastična promena načina na koji obrazovni sistemi pripremaju ljude za budućnost, koja bi trebalo da uključi i kreativne ideje za prevazilaženje budućih nedostataka na tržištu rada - uključujući automatizaciju, međunarodne mreže i fleksibilnost u pogledu celoživotnog učenja. 

7. Kada je dobro živeti u Srbiji?

Analiza obrnutih trendova (povratnika ili cirkularnih migranata, ali i stranaca koji biraju da žive u Srbiji) mogla bi otkriti neke odluke koje nisu zasnovane samo na prihodima. Mladi roditelji su možda motivisani blizinom baka i deka ili pristupačnošću kvalitetne brige o deci. Digitalni radnici ili ljudi koji rade na daljinu imaće drugačiji pogled na pitanja lokacije. Konačno, oni koji imaju utisak da u Srbiji žive po sopstvenom izboru - i da bi mogli da uspeju i negde drugde ako bi to želeli - imaće drugačiju motivaciju za ostanak u zemlji i ulaganje u razvoj. 

8. Ima li budućnosti izvan gradova?

Napuštanje ruralnih sredina je globalni trend i zahteva da razmislimo o tome kakav ishod urbanizacije želimo. Osim „pametnih”, kakve gradove želimo? Kako koristimo ne-urbane prostore, koje vrste infrastrukture su nam potrebne za to, i kakve posledice po životnu sredinu smo spremni da prihvatimo?

9. Koga smo spremni da primimo u zemlju?

Za mnoge zemlje imigracija predstavlja moćan mehanizam razvoja stanovništva. Za to je neophodan strateški pristup i jaka osnova multikulturalnosti. U evropskom kontekstu, Srbija ima značajno nasleđe različitosti i brojne nacionalne manjine koje žive zajedno - da li nas to iskustvo uči nečemu u vezi potencijala multikulturalizma? Kako da dođemo do društva u kojem je inkluzija snaga koja razvija potencijal njegovih građana, istovremeno privlačeći ljude koji ga dodatno obogaćuju?

10. Zar ne bi trebalo na ovome da radimo zajedno?

Obzirom na regionalne razmere izazova depopulacije i veličinu prostora u kojem je moguće uraditi nešto novo, izgleda da budućnost zahteva više regionalnu viziju, kao i bližu koordinaciju i zajedničko osmišljavanje ideja sa građanima celog Balkana, pa i šire. 

Tokom prethonih meseci, mi u Laboratoriji za ubrzani razvoj UNDP-a Srbija smo radili na raščlanjivanju teme depopulacije koristeći različite metode - od onih zasnovanih na podacima do onih okrenutih ka pojedincima. Cilj nam je primena agilnih metoda, uz testiranja i iteracije, kao i uvođenje novih znanja, veština i ekspertize iz spoljnog sveta. Razmišljali smo o nekim od pitanja izloženih u ovom tekstu i prepoznavali oblasti koje bi mogli da uključimo u naš portfolio eksperimenata - od angažovanog očinstva, preko digitalnih nomada i povratnika iz dijaspore, do inovativne upotrebe podataka. 

Stalno smo u potrazi i za partnerima: pojedincima ili organizacijama koji mogu da doprinesu  novim podacima, sektorskom ekspertizom, inovativnim metodama rada, ili pristupom pojedinim zajednicama. Ako delite neke od naših dilema ili vas inspirišu neka od otvorenih pitanja, pozivamo vas da nam se javite na: lab.rs@undp.org.